BLOGERIJADA, JUN 2015.

Volja, misao, želja, ljubav... još jednom sam shvatila koliko te reči znače, zrače, pokreću, daruju, pružaju, čuvaju onda kada ih doživite i zadržite u svom životu. Ovo je priča nadahnuta i proživljena baš takvim emocijama i razmišljanjima, ispričana iz mog ugla.

Odmah nakon što sam uočila Tanjin poziv za okupljanje, rado sam kontaktirala neke od gastro blogera koje sam poznavala samo virtuelno. Kako sam želela da ih upoznam, okupljanje na Adi mogli smo da iskoristimo za to. Svi smo bili jednako raspoloženi i voljni da se vidimo ali neki su bili sprečeni obavezama i naš susret je odložen za neko vreme.
Jedna od kontaktiranih bila je Vanja, divna žena koja sa posebnom ljubavlju uređuje stranice najpopulalrnijeg crnogorskog gastro bloga. Isprva sam je zapazila otprilike pre dve godine, kao upečatljivu blogerku gastro sveta Crne Gore, što je ona vremenom svojim radom i potvrdila. A, zatim sam se uverila u marljivost i strast kojima njen rad odiše. I, tako... Bez puno bespotrebnog odlaganja i razmišljanja Vanja je rešila da dođe. Organizovala je sve dok si rek'o keks i uz podatke o broju leta znala sam šta mi je činiti. Priznajem, nisam skoro zbog nečega bila toliko uzbuđena. Radost i želja da vidim Vanju i ostatak virtuelnih poznanika rasla je iz sata u sat.

No, osvrnimo se na još neke detalje. Pored razmišljanja o dragim ljudima, jedan od zadataka za razmišljanje bila je hrana tj. šta pripremiti za okupljanje. Naravno, niko ne ide na druženje da bi se najeo ali bilo bi lepo obradovati društvance, a i doprineti u tom smislu. Gledajući raznorazne prognoze za taj dan trebalo mi je nešto što podnosi ekstremnije prilike, temperature iznad 30 i kusur stepeni. I, nakon par sati razmišljanja shvatim šta ću. Uz to, moram reći, da mi je priprema pričinjavala izrazito zadovoljstvo jer sam mislila na voljene ljude, koje ću videti posle dužeg vremena a mnoge od njih i prvi put, što je u meni stvaralo naboj pozitivnih emocija. Nadam se da su to, barem malim delom, osetili u ćoškiću nekog zalogaja hrane koju su probali.

Što se uputstava i organizacije okupljanja tiče, imam utisak da je sve išlo brzo i lako, bez puno natezanja, odlaganja, prepiski... Valjda to i liči na Tanju, kao domaćicu, koja je ekspeditivna, konkretna i dovoljno jaka da bude vođa ali i vrlo topla i draga. Jedva sam čekala da je upoznam. Ona u meni živi kao lafica i zdravorazumno tj. racionalno biće, sa obe noge na zemlji. Pored poštovanja, tu je i neka nevidljiva nit koja je sveprisutna u našoj nenametljivoj, virtuelno-realnoj komunikaciji. Barem, sagledano iz mog ugla.

Brže nego što sam očekivala došao je i petak uveče. Poslednje provere pripremljenog jestivog i nejestivog materijala. Međusobna razmena potrebnih informacija i poslednji dogovori. Provera očekivanih vremenskih prilika za sutrašnji dan. Ma, kao da je i važno. Jedino ako bude pljuštala kiša nećemo ići na Adu. A, Vanja i ja ćemo već pronaći prijatno mestašce da se ispričamo i ponešto prezalogajimo, dok napolju dobuje kišica. Sve sam smislila. (Jadna žena nije ni znala sa kim ima posla. No, ubrzo nakon upoznavanja shvatila je ali nazad nije moglo. Hmmm, hihihiii.) Međutim, kiše tog dana nije bilo, kao što znate.

Subota ujutru. Kolica za pijac. Spisak u ruci i pakovanje uredno, po spisku. Vanja se javlja pred poletanje. Planiram kada da pođem kako bih je na vreme sačekala na dogovorenom mestu. Spremna sam. Sve dva puta provereno, i ako ne laže spisak, sve spakovano. Odjednom, kolica teža nego što sam očekivala. Ma, dobro. Ionako tu rade točkovi tj. biće kotrljanja. Polazim. Razmišljam hoće li me Vanja prepoznati? Prepoznaću ja nju, to je bitno. :)

Dolazim na dogovoreno mesto i posle kraćeg očekivanja pristiže Vanja. Širok osmeh, vedro lice, prijatna pojava i ne mali kofer idu mi u susret. Oseća se pozitivna energija. Drago mi je što je tu, što je pored mene. Kako smo rešile da se odmah uputimo ka Adi, krenule smo ka odredištu. Govoreći u svoje ime, nisam ni osetila da smo putovale. Sve mi je to ličilo na šetnju gradom. Dotakle smo se skoro svih tema, raspitivale se jedna o drugoj, upoznavale se a kao da smo se prethodno već poznavale. Znate, onaj, neki, osećaj. Brbljanju, anegdotama, šalama nikad kraja.

Već smo na Adi. Posle kraćeg traženja naše družine, nalazimo ih. Zaseli su. U hladovini. Sto je pun đakonija, hvala Bogu. Tu je i rasprostrto ćebe, da se prilegne ako treba. Vidim da je atmosfera prijatna. Prilazimo im s' leđa ali ih prepoznajemo... Raširenih ruku, širokih osmeha, sa radošću što smo se upoznali i ponovo videli prilazimo jedni drugima. Ljubljene i grljenje je počelo! Pomislim, evo Tanje, najzad! Evo i moje Gage! Jao, tu je i Tanja! Eno Taci! Radujem im se i ne skidam osmeh s' lica. Pa, to je Dragana, čoveče! Tu je i Dobrila. U tom, kreće i naše raspakivanje. Pogledam ka Vanji i ostanem bez teksta jer vidim da je Vanja donela hranu! Čoveče, zar njena poseta nije dovoljna sama za sebe?! Zašto se mučila i umarala? Znam da se nismo tako dogovorile. I, tada još jednom shvatim da je Vanja upravo onakva kakvom sam je i zamišljala. Svojim gestovima rekla je više nego što bi to učinila i najveća reč. (Vanja, ovim putem, zahvaljujem ti se, još jednom, na divno provedenom danu i svemu što mi je naše druženje donelo.) Nakon nekog vremena, pristižu Maja i Srđan sa momcima. A, tu je i Mimi. E, radosti moje! Mimi jako volim i dugo želim da se upoznamo ali nikako da se taj trenutak dogodi. Međutim, sve se poklopilo u subotu :) Divna osoba, nenametljiva, prijatna, nadarena, otvorena... Ma, to je moj tip:) Uživala sam u njenom društvu. Maja i ja imamo neki „šraf“, koji odlično drži naše poznanstvo uprkos tome što se ne viđamo često. Ne znam kako se to može opisati. Imamo npr. nekih „zajedničkih uspeha“, koji su naše poznanstvo učvrstili do one mere da pred Majom ne moram imati zadrški. Što je, s' jedne strane, čudno jer nismo u bliskom odnosu ako računamo fizički provedeno vreme i deljenje značajnijih privatnih detalja ali s' druge strane trenuci i događanja vas opisuju i učvršćuju bolje nego vekovi provedeni zajedno. Što je najvažnije, videsmo se nas dve, najzad.

I, kako je većina pristigla počelo je prijatno zujanje i žagor među nama. Ubrzo je stigla i (odlična) piknik-kafa by Tanja. Uz kaficu, pićence i priču sve iz torbi ubrzo se našlo na stolu. To šarenilo i bogatstvo bilo je poseban doživljaj. I u najmanjoj mrvici videla sa ljubav i emocija koju te vredne ruke gaje prema dobrom zalogaju. Čist hedonizam, u granicama dozvoljenog :) Gric po gric, dogodi se čulna eksplozija i ubrzo se začuo zvuk nirvane. Tipično, "hmmmm" x 10. Da, to smo mi. Zadovoljni, nasmejani, oduševljeni, raspoloženi, vedri i rešeni da se okupimo, upoznamo, zbližimo i steknemo što realniju sliku jedni o drugima.

Druženje i vreme provedeno zajedno bilo je i više nego ispunjeno. Uživala sam u Gaginim zafrkancijama, smehu i opaskama, zbog kojih je neizmerno simpatišem. Njoj bi mnogi mladi ljudi pozavideli na vedrom duhu, volji i harizmi kojom pleni. A, o tome koliko voli svog Zokija dovoljno govori tanjirić sa kolačićima, koje mu je brižno odabrala i sačuvala. Kada sam videla Draganu, nisam mogla da verujem da je to biće pred mojim očima. U momentu sam pomislila da li je to ona, a onda shvatih jeste, naravno. Vedra, pričljiva, nasmejana, puna posebne energije ostavila je jak i lep utisak na mene. I, da, ima jednu jako karakterističnu i retku odliku ali neću vam reći o čemu se radi. Moraćete da je upoznate. Posebna, kao što rekoh. Dobrilu sam upoznala bez prethodnog praćenja njenog rada. Blog tek otkrivam i koliko vidim ima tu skrivenih bisera. Inače, Dobrila jako voli stare, tradicionalne recepture, što inače i promoviše na svojim stranama. Jako fina, draga, topla i dobroćudna bila je Tanja. Inače, čim sam je videla izmamila mi je osmeh na lice. Vrlo prijatno biće, čija blizina prija. Kasnije smo ustanovile tj. rečeno nam je i da ličimo. E, lepo je to. :) Kada sam ugledala Taci, to poznato lice, znala sam da će dan biti potpun. Dugo se nismo videle ali kao da smo u momentu izbrisale vreme i nastavile baš tamo gde smo stale. Volela bih da nas malo češće obraduje novim postovima jer oseća se njeno odsustvo na sceni. Recepti koje postavlja su kvalitetni i originalni, sa dozom preciznosti koja je i više nego dobrodošla.

Vreme provedeno sa ljudima koje volite, čiji rad cenite i za koje marite bukvalno leti. Baš kao i Vanjin avion, čije je vreme polaska ograničilo naše druženje. Ali, najbitnije je da nam je bezbedno i u najboljem redu stigla kući, u zagrljaj njenim momcima. Smejali smo se, družili, upoznavali, prepričavali, grickali, pijuckali, fotkali, uživali,...
Kako sve što je lepo ima kraj, tako je došao red da se i mi polako (i uz obaveznu razmenu đakonija) rastajemo, sa željom da u dogledno vreme ponovimo druženje i obogatimo poznanstva. Društvo, hvala vam na ispunjenom danu, divnim utiscima i emocijama koje sam ponela i koje ću čuvati.

...

P.S. Dragi moji, ovog puta glavna uloga pripala je vama. Utiske o hrani smo već razmenili ali, još jednom, želim da vas pohvalim i mislim da je sve bilo jako ukusno, lepo i raznovrsno. Uživala sam u svemu. Redosled fotografija je slučajan i nije gradacijski prikaz kvaliteta i ocena pripremljenih jela.

Predjela, mezetluci, slaniši...